Psihoanaliza kao umeće čitanja

 

Psihoanaliza se, između ostalog, može odrediti i kao strategija tumačenja, a potom i kao tehnika tumačenja. Tumačenje je, u tom slučaju, stvar čitanja. Čitanje je stvar teksta. Teksta kao narativne organizacije smisla. Karakteristična je, samim tim, sasvim neskrivena upućenost psihoanalize na različite (svesne i nesvesne) tokove značenja. Zaokupljenost savremene psihoanalize pitanjima jezika govori u prilog upravo tome (Lakan, Derida, Bion...).

Odvajkada je priča o literaturi, po tome se sfera literature poklapa sa sferom psihoanalize, shvatana kao priča o stvaralačkom poigravanju sa smislom. Još od Homerovog vremena, iskustvo literature podrazumevalo je neophodnost tumačenja. Samorazumljivost nije odlika narativne organizacije smisla.

Na analogan način možemo razmišljati i o govoru pacijenta u analitičkoj situaciji. Sklonost psihoanalize prema literaturi sasvim je prirodna. Na donekle sličan način možemo razmišljati i o odnosu same literature prema psihoanalizi. Psihoanaliza, to je van svake sumnje, ne može objasniti literaturu. Kontekst je drugačiji i psihoanaliza je danas drugačija nego što je nekada bila.

Literatura je ogledalo psihoanalize. Smisao tog ogledanja prvenstveno bi bio u mogućnostima koje se pružaju psihoanalizi da ona sama bolje upozna sebe, da bolje oseti smisao svojih osnovnih pojmova, problema i nedoumica.

Cilj ovog seminara je da u nizu od pet susreta pruži moguće okvire za sagledavanje savremene psihoanalize u kontekstu tekstova Kafke, Džojsa, de Sada i Rasina.

Autorsko pravo preuzetog teksta je : http://www.nbs.bg.ac.yu/events/event.php?id=9325 Gde možete naći više informacija