Psihoanaliza
kao umeće čitanja
Psihoanaliza se, između ostalog, može odrediti i kao strategija tumačenja, a
potom i kao tehnika tumačenja. Tumačenje je, u tom slučaju, stvar
čitanja. Čitanje je stvar teksta. Teksta kao narativne organizacije
smisla. Karakteristična je, samim tim, sasvim neskrivena upućenost
psihoanalize na različite (svesne i nesvesne) tokove značenja.
Zaokupljenost savremene psihoanalize pitanjima jezika govori u
prilog upravo tome (Lakan, Derida, Bion...).
Odvajkada je priča o literaturi, po tome se sfera literature poklapa sa sferom
psihoanalize, shvatana kao priča o stvaralačkom poigravanju sa
smislom. Još od Homerovog vremena, iskustvo literature podrazumevalo
je neophodnost tumačenja. Samorazumljivost nije odlika narativne
organizacije smisla.
Na analogan način možemo razmišljati i o govoru
pacijenta u analitičkoj situaciji. Sklonost psihoanalize prema
literaturi sasvim je prirodna. Na donekle sličan način možemo razmišljati
i o odnosu same literature prema psihoanalizi. Psihoanaliza, to
je van svake sumnje, ne može objasniti literaturu. Kontekst je
drugačiji i psihoanaliza je danas drugačija nego što je nekada
bila.
Literatura je ogledalo psihoanalize. Smisao tog
ogledanja prvenstveno bi bio u mogućnostima koje se pružaju psihoanalizi
da ona sama bolje upozna sebe, da bolje oseti smisao svojih osnovnih
pojmova, problema i nedoumica.
Cilj ovog seminara je da u nizu od pet susreta
pruži moguće okvire za sagledavanje savremene psihoanalize u kontekstu
tekstova Kafke, Džojsa, de Sada i Rasina.
Autorsko pravo preuzetog teksta je : https://www.nbs.bg.ac.yu/events/event.php?id=9325 Gde možete naći više informacija
