Tekst pripremila Radmila Grujičić :

U č e n j e

  Učenje predstavlja proces koji dovodi do promene u mentalnom ( unitrašnjem ) ili spoljašnjem ponašanju (motorno učenje, veštine ). Učenjem se formiraju tragovi u mozgu koji ostaju kao deo iskustva licnosti i mogu različito dugo trajati što opet zavisi od namene za koju se uči.Učenje se bazira na zapamćivanju gradiva koje se uči. Tako razlikujemo kratkotrajno i dugotrajno učenje kao što razlikujemo kratkoročno i dugoročno pomaćenje.
  Sistematski oblici učenja imaju za svrhu da poboljšaju cilj i svrhu učenja kao i mogućnosti za kasnije izvodjenje utvrdjenih naučenih operacija .
  Postoji neograničen broj različitih vidova učenja,od kojih neki mogu voditi čak i negativnim ishodima ili poremećajima ponašanja.
Strategije učenja
Strategija učenja su načini kojima učenik upravlja svojim učenjem, a temelje se na poznavanju ličnih osobina i sposobnosti, znanju o obrazovnim zadacima koje se moraju izvršiti, veštinama sticanja, povezivanja i primene novih znanja, nužnom predznanju i poznavanju svrsishodnosti i korisne vrednosti novog znanja. Prilikom učenja treba se voditi računa o:
navici mesta - određivanje stalnog mesta za učenje,
navici vremena - unapred planirano dnevno i nedeljno učenje prema rasporedu predmeta u školi ,
navici učenja na nastavi u skoli .
Etape učenja trebale bi trajati 30 do 40 minuta (u srednjoj školi i do 60 minuta), a pauze 5 do 10 minuta (ne duže kako se ne bi izgubio potreban zamah u učenju). Pauza bi se trebala iskoristiti za razgibavanje i opuštanje.

Vrste pamćenjaSvako može da shvati da je pamćenje složena psihička funkcija, bez koje nikada ne bismo bili u stanju da prepoznamo šta smo nekada uočili. Da nije pamćenja, mi bismo, uvek iznova, morali da se upoznajemo sa svim predmetima, sa svim osobama, a to bi značilo nemoguć život.
Fiziološku osnovu pamćenja čini izvanredna osobina nervnog sistema, poznata pod imenom plastičnost. Ona se ogleda u tome što svaki nervno-moždani proces ostavlja za sobom trag koji omogućava da se ponovo javi čak i kada na čulne organe ne deluje nikakva draž. Ovaj trag, koji nastaje kao "urezivanje" u moždanom tkivu pri upamćivanju, poznat je pod imenom
engram. Fiziološki mehanizam stvaranja engrama nejasan je i danas.
Opiti na životinjama su pokazali da se ubrizgavanjem ribonukleinske kiseline poboljšava njihova sposobnost učenja. Ukoliko se unosi hrana siromašna belančevinama, dolazi do smanjenja i ribonukleinske kiseline. Evo još jednog opravdanja da "učenici" treba da imaju obrok bogat belančevinama.
Prema onome što se pamti može se razlikovati nekoliko vrste pamćenja:
Motorno pamćenje je oblik u kojem se ispoljavaju upamćivanje i reprodukcija pokreta. Ovaj oblik predstavlja najstariji vid pamćenja. Iako se mnoge od tih motornih radnji uče na ustaljen prirodan način, njihovo kasnije reprodukovanje nije uvek isto za sve individue. Svi smo na isti način učili da se pri pisanju, služimo olovkom, najpre kako se ona, recimo, drži... Svako od nas, ipak, ima specifičan, svojstven rukopis. Ova vrsta pamćenja kod čoveka javlja se veoma rano. Pedijatri kažu još kod odojčeta. Kasnije, u toku razvoja, mi postajemo svesni značaja tih pokreta, pa se oni povezuju sa procesima mišljenja i volje.
Emocionalno pamćenje postoji, što potvrđuju primeri, u svakodnevnom životu. Sve su emocije praćene nekim telesnim manifestacijama, koje nastaju pri sećanju na ranije doživljeno. Setimo se, primera radi. osoba koje su nam bliske i drage, kada su bledele ili crvenele pri izgovaranju nekog imena.
Emocionalno pamćenje, smatraju lekari, javlja se sredinom prve godine. U tom uzrastu dete, na primer, može da zaplače ako ga stavimo u položaj kakav je ono imalo kada je primalo injekciju.
Slikovno pamćenje je kada u vidu slike možemo da se setimo onoga što smo nekada doživeli i da to sada, u fazi reprodukcije, sebi živo i slikovito predstavimo.
Verbalno-logično pamćenje se ispoljava u upamćivanju i reprodukciji misli. Secamo se pročitanih misli čuvenih pisaca, pesnika, i to sećanje može biti doslovce reproduicovana misao.
Ovakva podela pamćenja je veštačka tvorevina, jer je kao takvu ne možemo sresti u svakodnevnom životu. Svi oblici pamćenja su isprepletani i u uskoj su zavisnosti.
Upamćivanje je aktivna funkcija pamćenja. Ono može biti namerno ili nenamerno. Primer namernog upamćivanja ogleda se baš u učenju.
Postaviti cilj - pola uspeha
U procesu učenja više činilaca igra veoma važnu ulogu.
Postavljanje cilja - da bi određenu materiju (lekciju) trebalo naučiti je osnovni uslov. Za ovakvo tvrđenje ima eksperimentalnih i praktičnih dokaza. Psiholog je dao zadatak ispitivanoj osobi da nauči niz besmislenih reči u jednom tekstu. Za čoveka prosečne inteligencije bilo je potrebno nekoliko ponavljanja da nauči te reči. Ispitivana osoba je četrdeset šest puta pročitala tekst i nije davala znaka da je dati zadatak naučila. Iznenađen psiholog je prekinuo ogled i zapitao da li sada ispitivani može da ponovi napamet pročitani niz besmislenih reci.
Ispitivana osoba, znatno više iznenađena, upitala je: "Kako, zar treba ovo da naučim napamet?" Posle ovoga samo šest puta je pročitala isti tekst i bez pogreške uspela je da ponovi ispitivani tekst, jer nije sebi u početku postavila cilj da tekst treba da nauči, pa ga je samo čitala bez namere da ga ponovi. Kada je postavila sebi cilj da ono što čita mora da nauči, bio je potreban mnogo manji broj pročitavanja teksta.
Zapamtiti što trajnije - to je drugo saznanje koje takode igra važnu ulogu u procesu učenja.
Evo jednog ogleda. Učenici su dobili zadatak da nauče dva teksta, jedan za koji im je rečeno da c'e ispitivanje biti za jedan dan, a drugi kroz sedam dana. Međutim, u oba slučaja ispitivanje je odloženo za dve nedelje. Tada se pokazalo da je drugi tekst reprodukovan znatno bolje. Učenici su postigli bolji rezultat pri učenju onog teksta za koji su sebi postavili cilj - da naučeni materijal treba da zapamte duže.
Stav prema materiji koju treba naučiti je od značaja za uspeh u učenju. Postoji li u nama svest o potrebi za učenje ili to činimo bez posebnog interesa? Često previše ambiciozni roditelji nameću svoje želje, svoje neostvarene ideale detetu, koje ima sasvim druge sklonosti. "Zašto to dete može da bude odličan đak", kažu takvi roditelji, "a naš sin pokazuje slabije rezultate od njega?" Ovakvim roditeljima odgovaramo saznanjem iz genetike. "Da vaš sin ima bezbroj braće i sestara, svi bi oni bili drugačiji." Sva deca ne postižu, niti će postići iste rezultate u učenju. Traženje profesora da se detetu poveća oče na iz biologije zato što dete "mora da bude lekar", stvara kod učenika negativan stav prema tom predmetu.
Logične veze u učenju su neophodne. Kada se izvesno gradivo uči mehanički, bez shvatanja logičke veze u njegovim delovima, tada je rezultat takvog učenja veoma slab, a zaboravlja se brzo. Da bi naučeno gradivo bilo stabilno i trajno - u smisaonom upamćivanju treba tražiti logičnu vezu, tako da iz jednog zaključka proističe drugi.
Asocijalna konstatacija je jedan od faktora koji olakšava proces učenja. odnosno upamćivanja. To praktično znači: ako, na primer, znamo nemački, a učimo engleski jezik, tada ćemo lakše upamtiti reči koje imaju izvesne sličnosti sa nemačkim recima.
Vizuelno učenje se odnosi na takozvani vizuelni tip ljudi koji lakše pamte gradivo koje uče, ako ga predstave pomoću slike, šeme, dijagrama. Neki đaci pamte napisani tekst, jer ga u mislima imaju onakvog kakav je prikazan u knjizi. Oni pamte stranicu knjige, raspored reči i slova, čak se sećaju zareza između reci.
Ponavljanje naučenog igra veliku ulogu u procesu učenja. Svima nama je poznato da je mogućno samo veoma mali materijal upamtiti odjednom, pri prvom čitanju. Nekada imamo pogrešan utisak da posle prvog ili drugog čitanja možemo da ponovimo neki materijal, odnosno da smo ga već naučili. Međutim, tek pri pokušaju reprodukcije, uveravamo se koliko smo bili u zabludi. Ponavljanje gradiva trebalo bi da bude sa vremenskim razmacima. To znači bolje je jednu lekciju pročitati danas dva puta, sutra isto toliko, nego čitati je danas četiri puta, pa je odložiti.
Preslišavanje ima važnu ulogu u procesu učenja. Čitanje bez preslišavanja stvara obmanu o znanju, a da ne ističemo da ponavljani materijal dovodi do dosade, pospanosti, sanjarenja.
Motivi učenja su značajan elemenat u mehanizmu učenja. Ako je reč o pozitivnoj motivaciji, da se, recimo, završenom školom postigne neka subjektivna korist, afirmacija u društvu ili željeni cilj, onda je učenje znatno olakšano, bolje se pamti, a ono što je upamćeno postaje mnogo sigurnije i trajnije.
Uslovi za učenje - često čujemo kako neko kaže da nije imao uslova za učenje! Međutim, u udobnoj fotelji i s prepunim želucem teško da se nešto može naučiti. Onaj ko želi da uči sam stvara uslove za rad, nade mogućnosti i uslove za učenje.
Volja da se nešto nauči - svakako je najvažniji element učenja. Ako postoji volja za nekim saznanjem, tada se uči lakše i brže. Kad jednom učenik stekne sliku šta želi da nauči, potrebno je da u tome bude istrajan i dosledan. Interesovanje učenikovo treba da bude njegov motiv učenja.
Ponekad odrasli umeju da kažu: "suviše sam star za učenje." Međutim, to su samo dobri izgovori, jer oni ne misle da su prestari za učenje. U pitanju je samo lenjost. a za učenje nikad nije kasno, jer učenje je: "Bogatstvo siromašnma, čast bogatim, pomoć mladima i potpora starima." i ’’Čovek se uči dok je živ!’’